U srednjim školama

Dokumentarni film je vizuelni dokument. Njegova autentičnost je najveći kvalitet. On, duži ili kraći, svejedno, nezamenjivo je svedočanstvo o vremenu, ljudima, događanjima - kako sadašnjim, tako i prošlim. On je visokoupotrebljiv u savremenoj nastavi i trebalo bi da je njen nezamenjiv deo. Samim tim što su nove generacije one generacije koje rastu uz ekran, najpre TV, pa, zatim, i kompjuterski, slika im je bliža od reči ili u njihovoj svesti postaje od malih nogu deo svakodnevice. Slika, naročito elektronska, koja je prisutna u svim domovima, brža je od reči a brzina je odlika savremene civilizacije u kojoj ne samo da živimo nego treba da budemo i uspešni. 

Da bi obrazovanje bilo delatnije, umnogome može pomoci film kao nastavno sredstvo. Uz to, film je sve lakše prikazivati; nije neophodan bioskop, jer tu je, pored kompjuterskog ekrana (DVX) i DVD tehnika. Nije ni sasvim obavezno praviti nastavne (namenske) filmove jer u procesu aktivne nastave svaki film može dobiti obrazovno svojstvo i svaki se može upotrebiti u nastavi samo ako učitelj, nastavnik, profesor pokaže dovoljno invetivnosti i razigranosti i ako ih prenese na svoje učenike. U pristupu dokumentarnom filmu ovo je čak i neophodno da bi se često precizna, jasna i tačno izražena materija raslojila, razigrala i objasnila, te tako i bolje upamtila. Proces "igre razjašnjavanja", pa tako i saznavanja, neophodan je u savremenoj nastavi, a film mozda pruža najkonkretniji podsticaj za to. Dokumentarni je čak pravi izazov da se njegova konkretnost domašta, razjasni i poređa u fiočice našeg znanja.

Dokumentarac naprosto izaziva na razgovor, komentar, pojašnjavanja, suprostavljena mišljenja. Njegova konkretnost je pravi izazov. Ne treba zanemariti ni emotivnu ravan u kojoj on, kao i svaki drugi film, deluje. Valja uvek prodiskutovati i ovu dimenziju. Najgore je zaustaviti se samo na činjenicama, samo njih pamtiti ili "preslikati" u memoriju određene slike. Ovo vodi razvijanju reproduktivnog nastavnog procesa a želja savremene nastave je, pre svega, razvijanje kreativnosti, individualnog i specifičnog talenta svakog pojedinca da uočava, kombinuje i preslažući nagomilano iskustvo kreira nešto novo.

Zanimljiv je jos i element "pakta saznavanja" koji se može razviti izmedju učenika i učitelja, jer često i jedini i drugi podjednako uče iz filma. Tako se stvara odnos ravnopravnosti učenika i nastavnika skoro nezamisliv u dosada poznatom procesu učenja, odnos bliskosti i prozimanja u učenju, što je apsolutno novina u nastavi.

Uostalom, u eri vladavine medija koji vrebaju na svakom koraku, preskočiti film u nastavi je sigurno gubitak u koracima. (Vizuelni) Mediji obezbeđuju najbrži moguci pristup znanju, a analiza ponuđenog, kritičko promišljanje i evaluacija određenog u osnovi je komunikacije u najrazličitijim formama.

Koliko puta smo čitali i pamtili podatke, činjenice, odrednice, definicije, maksime i vadili ih iz svojih "fiočica znanja" kad nam zatrebaju? Da li mozak može da primi više ovoga istog u slikama, da li može da zipuje i kako kasnije koristi nagomilano znanje u slikama tek nam predstoji da otkrijemo. No, izazov je već tu, nudi nam se na svakom koraku. Pa zasto se ne okušati - pitanje je sad ili već više od 100 godina koliko je film prisutan u našem civilizacijskom krugu. šta čekamo ili zašto toliko dugo čekamo?